uvijek jedno te isto… ili nije?

zabavno je pratiti koje teme najvise zanimaju nas svijet. svakako, neizbjezan zakljucak je mani politiku, seks je najvazniji.

u meni se budi inat. sto se vise pise o seksu, to postaje dosadnije, samo zamjenjuje “pravu stvar”. ali ljudi su se toliko naucili na manjak osjecaja, na oguglanost, da im je svejedno. sve im je svejedno. slika postaje dovoljna, dodir nebitan.

tako da sam dosla do toga da te reakcije ocekujem od ljudi: neznanje, dosada, prazna prica, pohlepa za lovom…ponekad kad sretnem ljude slicne sebi, ljude koji njeguju principe i strasti, moram oci da protrljam da budem sigurna da nije halucinacija.  a opet, cuda li velikog, postoje.

postojimo. pri tome ne mislim samo na politiku, nego i na kulturu. a ja kad kazem kulturu, ne mislim na Kultur, culture i tome slicno. mislim na duboki izraz zivota i prkosa.

Advertisements

uzitak i nada, pa sta?

evo zasto uzitak danas nema odredjeno politicko znacenje, dok je prije dvadesetak godina odbrana uzitka jos pripadala ljevici.

slicno vazi za nadu, koja nista ne znaci ako nije definisana. ali to je lekcija za amerikance i zapadne evropljane, mislim da ju je vecina nas i predobro naucila.

Zar je samo u zdravom tijelu zdrav duh?

“Problem” koji me sve vise zanima, naime, seksualnost takozvanih hendikepiranih ljudi, mozda nikad nije bio aktualniji. Svi imaju pravo na zabavu i uzitak dok se drze pravila igre, ili tako bar svakodnevno kazuju svete knjige liberalizma. Medjutim, u stvarnosti to “svi” je ograniceno na mlade i mladolike ljude koji imaju odredjen standard zivljenja i odredjeno mjesto u svjetskoj hijerarhiji, i sama ideja da stariji, beskucnici ili hendikepirani ljudi i zene mogu imati pristup seksualnom uzitku je uzasavajuca za mnoge. to ne samo da je moralno i estetsko sljepilo, nego i ogroman paradoks u vremenu kad toliko zena ide pod noz zbog laznih ideala.

Ovdje je film rezisera fon Glazova o ljudima koji pate zbog posljedica lijeka kontergana. Pogledajte i slike, neke od njih su izuzetno lijepe.

uzitak u zrelom dobu ne prija kapitalizmu

covjek bi pretpostavljao da stariji ljudi vise kupuju sminke i kerefeka, ali ja mislim da je u poznom dobu, ako je neko imalo pametan, teze tom nekome prodati poslovicno sranje u sarenom pakovanju…evo nekih od razloga za ovaj post.

u devedesetim godinama proslog nam vijeka, malo sta je bilo bolnije za osobu koja se zanima za kulturu nego gledati debilne njemacke komedije ala “pokrenut muskarac”, mada naravno u svojoj sporosti i konvencionalnosti se cine prividno boljim nego mnogo americkog smeca.

sa dolaskom jezive ekonomske i drustvene krize u zapadnoj evropi i pogotovo u njemackoj, kvalitet filma se znatno poboljsao. nazalost, cini se da su ljudi zaista pametniji kad propate. ali ovdje mi nije do tih pseudofilozofskih finesa, nego me zanima “Oblak 9“, film o erotskoj ljubavi medju ljudima zrelog doba. da, zaista zrelog doba, penzionera, ne zena od 30-tak godina koje americka pornografija zove “mature.” u sustini je jedna od velikih, nelogicnih sramota ovog vremena da se sve navodno cijeli zivot vrti oko seksa, i onda odjednom bakice i dekice postaju kao djeca ili kao sveci, bez tjelesnih i dusevnih potreba.

naravno, ovaj post nece privuci one koji dodju do bloga tragajuci za “seksanjem” (sto je prilicno smijesan i bespomocan izraz koji se pojavio takodje u devedestim, i koji jos ne mogu prevaliti preko jezika). vecina ljudi naseg doba misle da samo “lijepi” i prije svega, mladi, ljudi imaju pravo na seksualni uzitak. to je naravno ogroman idiotluk, ali pomaze da skrece paznju sa ozbiljnijih pitanja o tijelu i o drustvu kao cjelini. kad vas uhvati groznica tracarskih magazina, sjetite se da ken i barbika nemaju polnih organa!! da dodam i ovo — u mladosti, kad su navodno najatraktivniji, ljudi su obicno mamlazi sto se tice seksa i ne znaju ni gdje ni kako, sto ima svog sarma, ali nije najbolje iskustvo.

iako ne izgledam lose cak ni po konvencionalnim mjerilima, nije me briga za to kako me vide. svijet ce uvijek naci mane i najljepsoj zeni, pogotovo kad pocne stariti. mene medjutim uvijek raduje naci nesto ljudsko, nesto univerzalno u erotici: koliko je samo razlike medju ljudskim polnim organima — ne izgledamo svi isto ni “tu dole”, i to je dobro, jer to cini zivot zanimljivijim. u ovom slucaju, dokaz da se uzitak moze naci i u poznom dobu mi pomaze da se radujem godinama koje dolaze. nikad nisam zeljela vjecno imati 19 godina. hocu i bore i pokoju sijedu, mozda cu cak sa njima biti opustenija i samim tim i ljepsa.

u sustini, svejedno je da li je to kratka avantura ili brak koji traje cijeli zivot, seks je kao i sve ostalo — desava se izmedju ljudi, unutar drustva, i ne radi se nikad o masinama, cak i ako bi zeljeli da budu bez osjecaja i bez mana. u tom smislu, imam svoje unutrasnje dileme sto se tice pornografije, jer prezirem kapitalizam i njegovu urodjenu povrsnost i okrutnost prema slabijima. ovdje jedan zanimljiv prilog sa lijeve perspektive — naravno, to je britanski pogled na to, meni prilicno tudj, ali se da sta nauciti iz te diskusije.

DODATAK: neocekivano sam naletjela na japanski film Tasogare i na clanak iz politikinog zabavnika koji se bave erotskim strastima u poznom dobu. nazalost, oba su skoncentrisani na ljubav starih muskaraca prema mladjim zenama, sto nije bogzna kako originalno, ali su znak naseg vremena. dok stanovnistvo evrope i japana stari, morace se nauciti da potrebe tijela ne umiru kad mladost nestane. kako to sarmantno kaze politikin zabavnik:  mozda najbolje tek dolazi?

posljednji post prije odmora

….jer idem na jug. ne, nije nas jug, nije ni evropski jug, niti sire sredozemlje, nego neki drugi, necu vam reci koji, i ne znam hocu li se uopste okupati ove godine. ali da predjem na stvar:

ovdje je interesantan intervju sa dvije zene koje pisu o seksualnosti i feminizmu. jedna od njih, virzini depant, je francuskinja i otvoreno se bavi prostitucijom (necu sad objasnjavati sta ja o tome mislim), a druga, lusija ecebarria,spanjolka baskijskog porijekla, je pisac i feministkinja.

stranica sa intervjuom daje odlicnu mogucnost za ucenje jezika, posto je svaki clanak, pa i ovaj, preveden na gotovo sve vece zapadnoevropske jezike (nazalost nema holandskog, gelskog, velskog, itd. ali povremeno tu je katalanski). licno zaista uzivam u tome jer mi daje priliku da citam italijanske clanke, jer znam taj jezik nesto slabije nego ostale.

evo mog omiljenog odgovora:

“Mislim da je moderna zena veoma odvojena od svog vlastitog tijela, i vidi ga kao nesto tudje njoj, kao predmet koji se mora disciplinirati i drzati strogo pod kontrolom. Ne smijemo dopustiti da se udeblja, da nakupi celulit, da se nabora. Moramo kontrolisati sta jedemo, koliko spavamo, kako trcimo. Stalno se mora vjezbati: To je tijelo za Drugog, ne za samu sebe. Ja medjutim vjerujem da se moramo pomiriti sa nasim tijelom i nauciti da ga volimo takvog kakav jeste. Jer [u stvarnosti] ne postoji stroga hriscanska podjela na dusu i tijelo. Dusa JESTE tijelo.”

zene i feminizam, nase i tudje, u dobu trulog kapitalizma

Ako ste procitali moj komentar o Sarlot Ros i njenoj knjizi, “Vlazne oblasti” znacete da je u Njemackoj trenutno aktuelna diskusija o feminizmu. Sta znaci biti zensko, sta znaci uspjeh, i kakva je idealna seksualnost? Mnoga od tih pitanja jesu bitna, ali mnoga medju njima su vjestacka i vazna su samo za zene u zapadnoj Evropi i sjevernoj Americi, ignorisuci zene iz nize klase i one koje pripadaju razlicitim kulturama.

Na primjer, vecina feministkinja nije u stanju razumijeti moc koju zene imaju u tradicionalnim porodicama u Egiptu ili Iranu, gdje zene kontrolisu privatnu sferu, pogotovo sto se tice sklapanja brakova. Takodje, nase zene na Balkanu su obicno vidljive samo kao zrtve silovanja, ali se u tome ne vidi njihova snaga prezivljavanja u toku rata i nacin na koji su odrzavale porodice na okupu.

Zbog svega toga diskusije o feminizmu cesto se cine beskorisnim nasim ljudima, jer su previse dotjerane, nasminkane, sa laznim kategorijama koje ne vaze za nas. Na primjer, moja profesorica, kao dobra Francuskinja solidno srednje klase, je cesto govorila da svaka zena treba da ima svoju vlastitu sobu da se u njoj bavi umjetnoscu ili sportom. Eh, probajte to ostvariti u jednosobnom stanu sa bakom, dvoje djece i roditeljima, gdje su svi traumatizirani siromastvom, ratovima i raznoraznim ekonomskim i politickim pritiscima.

Osim toga, seksualnost siromasnih zena je drugacija nego seksualnost bogatih, jer su izlozenije nasilju nego bogate zene, i moraju neuporedivo cesce se upustati u kompromise da bi prezivjele. Kako da djevojka iz siromasne porodice koja nema auto kaze ne bogatom tipu kojeg sretne u disku koji joj je spreman platiti pice, i kako da se vrati sama kuci ako nema novca za taksi, ili ako ne postoji javni saobracaj, kao u americi? Sloboda zene i sloboda njene seksualnosti je usko vezana za ekonomske uslove, i siromasne zene se cesto moraju nuditi, ili moraju progutati mnoga ponizenja, samo da bi se odrzale u zivotu.

Nista od tog se ne spominje u debatama o klintonovici, madoni i njima slicnima, cak naprotiv: po njihovoj logici, uspjeh poslovne zene se sastoji u tome da kontrolise i kaznjava one koji su ispod nje u hijerarhiji. Da budem iskrena: ‘bem ti takvu jednakost i takav feminizam, ma kako fino i ezotericno bio formulisan (u tome su majstorice j. kristeva i s. fajerston, ukljucujuci nazalost i nase feministkinje koje piju sa izvora francusko-americkog postmodernizma).

Ovdje izuzetno inteligentan komentar o konferenciji o feminizmu u modernim kapitalistickim uslovima, gdje sve mora biti koncentrisano na profit:

“Da li je moguce, da kao sto je to slucaj u mnogim drugim drustvenim diskusijama, vec dugo se ne radi vise o debatama teorijskog razumijevanja [feminizma] i njegovog prakticnog primjenjivanja, nego se svadja o tome ko u buducnosti treba i smije da organizuje ciljeve, pravce, podjele [sve manjih] resursa. znaci to je ustvari vjestacka debata sitnih predstavnika i imitatora, koja se organizuje koristeci gomilu materijala da bi se omogucilo [ali samo] za neke maksimalno komercijalno koristenje doprinosa ucesnika u debati.”

u originalu:

Könnte es sein, dass ebenso wie es in vielen gesellschaftlichen Streitfeldern längst nicht mehr um dieerkenntnistheoretische Debatte und ihre praktische Anwendung geht, vielmehr darüber gestritten wird, wer hier mehrheitlich zukünftig Ziel, Richtung und Ressourcenverteilung zum Thema organisieren soll und darf: also eine epigonale Debatte, die mit höchstem Materialaufwand organisiert wird, um einigen maximale kommerzielle Nutzung aus den Beiträgen zu ermöglichen.

takodje:

“Medju takozvanim post-feministkinjama je odrasla generacija, kojima se vise ne prebacuje “mrlja” tog sto su zene, ali koje su upravo zato odgojene slicno kako su se prije samo odgajali mladi muskarci u takozvanim boljestojecim krugovima, naime, one su bezobzirni dobitnici. Sa posljedicom, da pol vise ne moze nas ujediniti u radosti ili u patnji. Jasno je da su profesionalne zene sa karijerama, takozvane alfa-djevojke, optuzene zato sto vise ne osjecaju solidarnost [sa ostatkom drustva], i da budemo posteni, moramo reci: taj manjak solidarnosti je jednako tezak za muskarce kao i za zene.”

na njemackom:

In den Postfeministinnen ist offenbar eine Generation herangewachsen, denen man den „Makel“ ihrer Weiblichkeit vergeben, die man aber gerade deswegen ganz ähnlich erzogen hat, wie einst nur Jungen erzogen wurden in den sogenannten Besseren Kreisen: zum rücksichtslosen Gewinner nämlich. Mit der Konsequenz, dass nun das Geschlecht keineswegs mehr eint in Leid oder Freud. Es ist ganz offensichtlich mangelnde Solidarität, die den Alphamädchen vorgeworfen wird. Und gerechterweise muss man sagen: Diese mangelnde Solidarität trifft Männer genau so hart, wie sie Frauen trifft.

ruznoca i bogatstvo

vaznijih stvari ima u svijetu, ali kad se sjetim zaludjenih godina kad smo gledali dinastiju i video klipove i u tome vidjeli obecanje boljeg svijeta, znam da sam u pravu kad napisem ovakav post.

ovo je kako madona stvarno izgleda: sasvim normalno, umorno lice zene od pedeset godina koja previse cesto farba kosu. ustvari je cudo da sva ta raja ne izgleda daleko bolje koliko novca trose na sebe, i to je najbolji dokaz da kreme, operacije i sve to ne pomaze. jedite zdravu hranu, krecite se koliko mozete, ne dajte se depresiji, rugajte se zlim i bogatim, svejedno kako oni izgledali, i bice bolje.

podsjeca me na rijeci grupe “zarobljenici” , ili los prisioneros, iz pinoceovog cilea: zasto, zasto bogati imaju pravo da se tako dobro provedu, ako su jednake budale kao i sirotinja?