ne bije boj svijetlo oruzje…

vec boj bije srce u junaka, i to se dokazalo prije nekoliko dana.

iako ne znam da li vjerujem u boga ili bogove, molim se svim visim silama za hrabrog muntadhira al-zaidija i brinem se za njega kao da mi je najrodjeniji. nikada cipela nije bila bacena iz pravednije ruke.

mudrost

malo savrljam po internetu, i nalazim fine poslovice:

Глаза боятся, а руки делают.

a o izbrisanim ljudima u sloveniji ovdje. suze su mi dosle na oci (kad vec govorimo o ocima), iako ne mogu da svarim anti-albanski sentiment u komentaru ispod posta. naravno, ne mogu da svarim ni albansku i kosovsku ljubav prema amerima…tako da… jebi sve te drzave, iskreno receno.

trenutno ovako

jos sam tu, samo sam zauzeta putovanjima i pisanjem (neki bi rekli piskaranjem, ali briga mene za to).

prezirem obamu i sljedbenike, medju kojima je bogatasica gospodja sarkozi,  i pjevusim:

“Mi krvavom stazom morasmo poći
sto samo hrabri sme
A kada je trebalo silnima reći
rekli smo odlučno ne.”

inace, bravo braco grci! samo vi zasad u evropi imate jajca.